Na dan 24. august 1982. godine, mladi bračni par Larisa i Vladimir krenuli su na let 811 sa aerodroma Komsomolsk na Amuru. Iako su mislili da centar svijeta jer su napakon zajedno jedna sekunda im je uništila sve snove. Kada su ušli u avion, nikada nisu mogli pretpostaviti da će taj let postati najtragičniji trenutak u njihovim životima. Snovi i planovi koje su nosili sa sobom ostali su daleko iza njih, dok su se suočavali s neizbežnim sudbinama.
Tokom leta, desila se strašna nesreća. Vojni avion TU-16, koji je leteo izuzetno velikom brzinom, sudario se sa putničkim avionom u kojem je bilo 38 putnika. Sudar je bio toliko brutalan da drugi avioni nisu imali priliku da reagiraju. Ispod paprati i u srcu Sibirske šume, mnogi putnici nisu preživeli ovu katastrofu.
Larisa je duboko urezala u sećanje trenutak kada je avion postao scena strašnog haosa. “U trenutku udara, odmah smo izgubili krov i krila. Čuli su se samo vriskovi”, priseća se Larisa, dok se prisjeća trenutka kada je u tom kaosu pogledala svog muža i videla da je mrtav. “Bila sam uvjerena da ću i ja umrijeti”, rekla je. U tom trenutku, sećanje na scenu iz filma o avionskoj nesreći, gde se djevojčica hvata za sjedište i pada u džunglu, vraćala je u misli kao jedinu utehu. Dok se avion raspadao, Larisa je odlučila da pokuša da ublaži uticaj pada. Držala se za svoje sjedište i padala je zajedno sa olupinom punih osam minuta. Svake sekunde čekala je kraj, a onda, iznenada, pred njom se pojavilo gusto drveće. To je bio trenutak kada je sve postalo mračno.
Kada je ponovo otvorila oči, Larisa je uočila svoje okolnosti – ležala je pored tela svog muža, koje je bilo nekoliko metara dalje. Izgledalo je kao da je Vladimir poslednji put hteo da je vidi, kao da se opraštao. Iako je bila okružena neizmernim bolom, Larisa je morala da se izbori sa svojim preživljavanjem. Provela je dva dana u hladnoj sibirskoj šumi, boreći se za svaki dah i tražeći pomoć. Trećeg dana, ribar je slučajno pronašao Larisu i spasio je. Kada su vlasti saznale da je Larisa preživela, njihova reakcija bila je šokantna. Vesti o nesreći, koja je uključivala sudar dva aviona, brzo su zataškane od strane sovjetske tajne policije. Rodbinama žrtava naređeno je da ćute, a komemoracija ili slavlje njihovih najmilijih bili su zabranjeni. Larisa je prebačena u bolnicu, gde su njenu sobu čuvali uniformisani čuvari, a porodici nije bilo dozvoljeno da je poseti. “Mojoj majci je savetovano da ćuti”, rekla je Larisa.
Tek mnogo godina kasnije, tokom 2000-ih, svi detalji tragedije konačno su otkriveni. Larisa je postala jedina preživela iz užasne nesreće, a borba da preživi njene povrede bila je duga i iscrpljujuća. Nakon nekoliko godina oporavka, uspela je da nastavi sa svojim životom i čak je postala majka. Gledajući slike koje su snimljene godinama nakon nesreće, teško je poverovati koliko je Larisa preživela. “Mislim da je to bila krivica vojske – ignorisali su činjenicu da je putnički avion leteo na istoj ruti”, izjavila je Larisa. Svakog 24. avgusta, Larisa obeležava svoj “drugi rođendan”, osećajući da je deo nje i dalje zaglavljen u tom tragičnom trenutku. Nikada ne može potpuno da se oslobodi bola i traume koji je ostavio taj dan.
