Posuđivanje novca nama bliskim osobama,clanovima porodice i prijateljima je sasvim normalna stvar medjutim kada nas neko zamoli za pomoc ako nam i nije toliko bliska osoba ljudski je da pomognemo nadajuci se da ce to biti vraceno.
Medjutim realnost zna cesto biti drugacija od ocekivanja. Veliki broj ljudi su naucili da zapravo taj cin velikodusnosti moze biti pocetak narusenih odnosa.
U prvoj fazi, pozajmljivanje novca često protiče u duhu bliskosti i razumevanja. Prijatelj ili rođak nam se obraća s molbom, često uz vidljive znake brige ili očaja, a mi, saosećajni i spremni da pomognemo, odlučujemo da učinimo ono što smatramo ispravnim. U tom trenutku, ne postavljamo pitanja, ne sumnjamo – jednostavno pomažemo, osećajući se korisno i moralno ispunjeno.
Ali kada dodje situacija da se novac mora vratiti, dinamika odnosa se menja. Osoba koja je tražila pomoć više ne deluje toliko blisko, komunikacija postaje retka ili izostaje, a pokušaji da se podseti na dug nailaze na zid ćutanja ili čak agresivne odgovore. U nekim slučajevima, dolazi i do prekida kontakta, čime osoba koja je pozajmila novac ne ostaje samo bez svojih sredstava, već i bez odnosa koji je dotad smatrala stabilnim i iskrenim.
Ovakva iskustva nas često prisile da preispitamo svoja uverenja o ljudima, o poverenju i o granicama koje postavljamo u međuljudskim odnosima. Nekoliko važnih uvida može se izvući iz ovih neugodnih situacija:
1. Novac razotkriva karakter:
Ljudi koji bez problema nestanu kada dođe vreme da vrate ono što im je dato, pokazuju kakvi su zapravo. Njihova reakcija na legitimni zahtev za vraćanjem duga često otkriva da nikada nisu ni planirali da uzvrate uslugu ili novac.
2. Formalizovanje dogovora je nužno:
Bez obzira na to koliko verujemo nekome, ne postoji razlog da se finansijski dogovori ne dokumentuju. Pisani dogovor ili jasno izrečeni uslovi otplate mogu sprečiti mnoge nesporazume i kasnije emocionalne povrede. Na taj način se ne štiti samo novac, već i odnos.
3. Postavljanje granica je znak samopoštovanja:
Pomažući drugima, često zaboravimo da i mi imamo svoje granice – finansijske, emocionalne i mentalne. Ne moramo uvek biti oni koji „spašavaju“. Naša dobrota ne sme biti iskorišćena, niti treba dolaziti nauštrb naše stabilnosti. Naučiti reći „ne“ nije izraz sebičnosti, već znak zdravog samoodržanja.
